Wake me up when September ends

Wake me up when September ends

Ko sam uopšte ja da sudim?

Ko sam ja da prisećam ljude na bolje dane?

Ne volim septembar. Odlučno mu se protivim. Želim da prespavam svaki dan koji sačinjava deveti mesec u godini. 

U nozdrvama osećam miris ajvara. Paprika se peče na starom šporetu iza kuće, daješ mi da probam iz drvene kašike, da mama ne vidi.

Smešimo se zajedno i čuvamo našu malu tajnu. Protljam stomak rukom u znak da je svaki začin stavljen u savršenoj količini.

Deka donosi hladnu limunadu u bokalu, mama me zove iz dnevne sobe da se brzo javim tati na telefon.

,,Princezo, kako je bilo u školi?'' , miluje me glas sa druge strane zice.

Govorim mu o tome kako sam stekla mnogo drugara i drugarica.Govorim mu o učiteljici koja mnogo liči na baku.

O tome kako imam svoje sveske, pernicu, savršeno podrezane olovke i lepe, narandžaste lenjire.

O tome kako se Aca iz 1/2 ljutio što nije sa mnom u odeljenju. I meni je pomalo žao. Ali, kažem, to je verovatno odrasanje.

Saznanje da nekad moram da se odvojim od nekog da bih shvatila da mi znači.

Stare reči,šćućurene u glavi, koje sam čula od starijih. Imaju smisla posle toliko godina.

Tata govori o tome kako će se brzo vratiti kući. 

Verujem u njegove reči i smešim se u tu čast.

8 godina kasnije krećem u Gimnaziju. Odlazim iz svog grada i shvatam koliko ga, zapravo volim. Oko mene je pakost, nedogled,  soba u internatu previše mračna, belih zidova, bez reči.  Svetlo mog života oboleva od kancera. On odlazi. Odlazim ja. Ne čujem više reč da me usreći.

Zaboravljam slike kada je život počeo da liči na bajku, jer odavno to više nije. 

Ostale su mi slike da me podsete da nije uvek bilo sivo. Osmesi sa fotografija obećavaju moj dan. Onaj kad shvatam zašto živim, i zašto sam se baš ja našla u ovom čudu, zvanom život.

4 godine kasnije šetam beogradskim ulicama. Toliko je volela Beograd. Pronalazim ulice koje su doživele naše korake. I ćutke gutam knedlu.

Obećavam novi početak i čekam da septembar ode. Jer me podseća na pune kofere strpane sećanjima. U ušima melodija stare , dobre pesme Green Day-a. Shvatam da moram dalje.

A ti.. wake me up when September ends.

 

Komentari

1. život uvijek ide dalje, ali tu su uvijek oni lijepi trenuci i osobe koje nas izvlače sa samog dna, a na poslijetku, moramo i sami sebi pomoći kada dođe do prepreka u životu. nažalost, danas su ljudi u tolikoj žurbi da zaborave misliti na sitnice koje nas usrećuju, na sebe i na druge. neki ne vide dalje od svog nosa, ali mu zato um oblikuju mediji i slično. sad skrećem s teme, ali uvijek treba držati glavu gore i biti pozitivan, bez obzira što nam budućnost nosi. ionako ju sami oblikujemo :)

   Autor Mizulj — 04 Sep 2013, 18:09

Dodaj komentar